ЛОГОР " ГОЛИ ОТОК"  ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

На насловној страни организатори Голог Отока : Александар Ранковић, Јосип Броз, Милован Ђилас и Едвард Кардељ

 

ЛОГОР " ГОЛИ ОТОК" 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

Концентрациони логор „Голи оток“ је био велики затвор који се налазио на острвима северног Јадрана. Голи оток (мушки затвор) и Свети Гргур (женски затвор) у Јадранском мору, постојали су од 1949. до 1988. године.

У току политичког сукоба између руководства Југославије и Совјетског Савеза од 1949. до 1956. године, затвор је био у надлежности југославенске федерације и служио је као политички затвор намењен присталицама Информбироа и Совјетског Савеза.

Касније је, прешао у надлежност СР Хрватске и коришћен је као обичан затвор намењен тежим криминалцима. Дефинитивно је затворен 1988. а од 1989. године је потпуно напуштен.

Службени назив затвора у периоду од 1949. до 1951. био је „Радилиште административно кажњених мушкараца и жена друштвено корисним радом“, а од 1951. до 1956. године „Раднички прихватни логор за политичке затворенике“.

ПРЕТХОДНИЦА

Информбиро је био наставак Коминтерне коју је Јосиф Стаљин, председник СССР-а под притиском западних сила распустио 1943. године у време најжешћих сукоба Другог светског рата. Информбиро је настао као противтежа западном свету, који је изашао из рата као победник. На другој страни, социјалистички блок, као још један од победника у рату, тражио је начине како да поново обједини комунистички свет после распада Коминтерне.

Информбиро је прошао кроз три етапе:

У првој етапи (1947—1948.), започето је причвршћивање земаља радничког покрета, да би већ у другој фази (1947—1953.), Информбио био једино окренут против Комунистичке Партије Југославије, која је одбила да се повинује његовом диктату.

Трећи и последњи период Информбироа (1953—1956.) се назива још и процес „дестаљинизације“, односно етапа пораза самог Информбироа. За време постојања, Информбиро је имао укупно три заседања. Прво је одржано у Београду (децембар 1947.), друго у Букурешту (јун 1948.) и треће у Будимпешти (новембар 1949.).

И поред тога што је Информбиро трајао паралелно са Хладним ратом, вратио је поново одавно прележану болест-уништавања човека човеком. Иако цифре нису прелазиле цифре за време стаљинових чистки у доба Коминтерне, сматра се да је Информбиро однео преко 100.000 људи.

Јављали су се нови видови непријатељства-Информбираш-Ибеовац (Стаљиниста) и Партијац (Титовац). Поред тога, почео се неговати култ личности (вође), како преко обичне фотографије, тако и преко сликовних портрета који су морали да стоје у свакој кући и посебног вида владања као што су били „Стаљинизам“ и „Титоизам“.

Оно чему је Информбиро највише допринео јесте било разбијање јединства совјетских и југословенских комуниста које је било веома јако и чврсто за време рата.



НАСТАНАК ЛОГОРА

Логор „Голи оток“ формиран је 1949. године. Одлука о његовом формирању донета је најужем руководству југославенских комуниста са циљем да се ухапшеници, који су подржали Резолуцију Информбироа и били присталице Стаљина и Совјетског Савеза у борби против Југославије, изолују од осталих затвореника. Као предлагачи „изолације информбироваца“ сматрају се Стево Крајачић, шеф УДБ-е за Хрватску и Едвард Кардељ, члан ЦК КПЈ. Врх КПЈ је рачунао да пета колона броји доста стаљиниста и да ће задавати велике проблеме, посебно ако дође до тада очекиваног напада Совјетског Савеза на Југославију. Зато је одлучено да се та група изолује на неком далеком острву, посебно јер се међу присталицама Информбироа налазио велики број војних лица, као и активних учесника Народноослободилачке борбе, способних за организовање и вођење оружаног отпора. Предлог за далеко и усамљено острво у Кварнерском заливу потекао је од Мирослава Крлеже, који је од вајара Антуна Аугустинчића чуо да постоји „острво мермера“. Према замисли, „Голи оток“ је требао да буде друштвено-поправни затвор, у ком ће се заведени осуђеници брзо поправити и вратити својој КПЈ.

Изградња затвора започела је почетком 1949. године, а прва група осуђеника из Хрватске, стигла је 9. јула 1949. године. Убрзо потом стигле су групе затвореника из Србије и Црне Горе. Пре формирања затвора „Голи оток“, један део ухапшеника био је смештен у привременом затвору „Рамски рит“, код Пожаревца. Из разлога безбедности, јер је постојала опасност са СССР брзим упадом ослободи логораше, они су убрзо пребачени у затвор „Забела“, а потом на Голи оток. Ухапшеници из Југословенске армије слати су у затворе у Старој Градишки и Билећи, које је контролисала војска, а само један део ових ухапшеника је био касније пребачен на Голи оток.

 

 

 

БРОЈ ЗАТВОРЕНИКА

Званичне процене, које је направио Савезни секретаријат за унутрашње послове СФРЈ јуна 1963. године, наводе бројку од 16.101 затвореник - 15.173 мушкараца и 928 жена, од којих је током издржавања казне страдало 413. Према неким другим проценама број затвореника је био чак и до 30.000, од којих је страдало око 5.000. Најмлађи затвореник био је Вуксан Кнежевић стар 17 година, ухапшен 5. септембра 1949.

Према званичним подацима, највећи број ухапшеника био је из редова Југословенске армије, њих 3.592 односно 22%. То су били углавном официри, који су у затвор слати одлукама војних судова, који су их осуђивали на казне затвора од 3 до 20 година затвора. Они су углавном били затворени у Старој Градишки и Билећи и само делом на Голом отоку. Иако су цивилини ухапшеници пуштени 1956. године, војни ухапшеници су задржани још две године - до 1958.

Органи хапшења и број ухапшених Информбироваца

Контраобавештајна Служба ЈНА је ухапсила 3.592 људи односно 22% ухапшених
Савезна Државна Безбедност је ухапсила 1.210 људи односно 8% ухапшених
Републичка Државна Безбедност БиХ је ухапсила 1.981 човека односно 12% ухапшених
Републичка Државна Безбедност Јужне Србије је ухапсила 601 човека односно 8% ухапшених
Републичка Државна Безбедност Словеније је ухапсила 348 људи односно 2% ухапшених
Републичка Државна Безбедност Србије је ухапсила 2.943 људи односно 18% ухапшених
Републичка Државна Безбедност Хрватске је ухапсила 2.014 људи односно 13% ухапшених
Републичка Државна Безбедност Црне Горе је ухапсила 1.740 људи односно 11% ухапшених
Остали органи су ухапсили 1.672 људи односно 10% ухапшених


По званичним подацима, национална припадност највећег броја затвореника је била српска - њих 70,5%, а на другом месту су Хрвати 21,5%. У Црној Гори владало веома распрострањено проруско расположење, на шта је утицала дугогодишња историјска повезаност Црне Горе и Русије, па је тако одатле било и највише ухапшених по глави становника. Такође међу ухапшеницима је био и одређени број припадника националних мањина, међу којима су били најбројнији Албанци, Бугари и Мађари, а било је и Италијана, Румуна и других.

Национална припадност затворених Информбироваца

Срба је ухапшено 11.345, односно 70,5%

Хрвата је ухапшено 2.561 односно 16%

Словенаца 567 односно 3,5%

Албанаца 431 односно 3%

Осталних 1.197 односно 7%

ПОЛОЖАЈ ЗАТВОРЕНИКА

Затвореници су на Голи оток долазили бродом који се звао „Пунат“. Током издржавања казне обављали су најтеже физичке послове - радили су у каменолому, лети на температури од око 35 до 40 ºС, а зими по јаким бурама. Преко 90% ухапшеника је у затвор дошло без судског процеса већ по „партијској казни“, без пресуде и одређене дужине казне. Затвореници су се делили на „банду“ и „ревидиране“.

Свако вече су се држали састанци на којима се обрађивала дневна политика и то је била прилика да припадници „банде“ ревидирају своје, пре свега, стаљинистичке ставове. Већина логораша под великим физичким и психичким притиском је била сломљена и на састанку тражила да буде примљена међу „ревидиране“. Скуп затвореника је био „демократски“, под надзором стражара, где се јавно дискутовало о сваком појединцу, колико је његова молба искрена и слично. Врло често су били кажњавани они који су се слабо или никако јављали за реч.

„Ревидирани“ су имали бољи положај, радили су лакше послове као што је било вађење камена штанглама у каменолому или клесање камена и имали неке изгледе да буду пуштени на слободу. За банду је било резервисано ношење камена на тачкама (врста носила за камен који носе два логораша). Ипак, постојао је мали број припадника „банде“ који никад нису попустили и који ни након дугогодишње робије нису ревидирали став. Једна од таквих била је Миљуша Јовановић, сестра генерала Арсе Јовановића. За „најтврђе“ затворенике постојало је посебно радилиште у оквиру затвора под називом „Петрова рупа“ (добила име по затворенику Петру Комненићу) где су услови били посебно сурови и где је смртност била веома висока.

Неки од начина мучења

У затвору је постојао широк дијапазон врста мучења затвореника од којих су се истакли - топли зец, као пример физичког и бојкот, као пример психичког злостављања.

„Топли зец“ (или „Шпалир“ како су ово мучење звали у женском затвору на Светом Гргуру) је био ритуал „добродошлице“ новопридошлим затвореницима. Током овог ритуала стари затвореници би се поставили у две врсте окренути једни према другима, а затим би нови затвореник прошао између њих. Током проласка нови затвореник би био пљуван, ударан шакама, песницама, ногама, летвама и др. По изласку из кошмара новопридошли је остајао крвав и изубијан, поломљених зуба или би се чак онесвестио. Овакав начин мучења је узроковао чак и смртност код великог броја нових затвореника, па су се касније летве и остали убојити алати избацили из употребе. Стари затвореник у врсти који није „адекватно ударао“, бивао је кажњен. „Топли зец“ се примењивао и у ситуацијама када је некога требало казнити због непослушности или пасивности.
„Бојкот“ је био један од начин психичког кажњавања логораша. Значио је да са особом која је под бојктом нико не сме да разговара. Часто јој се око врата качио одговарајући транспарент нпр. „Ја сам издајник“ или слично.

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Александар Ранковић, директор југославенске тајне полиције, је после застрашујућег извештаја којег је добио од Добрице Ћосића, после његове посете Голом отоку, 1951. године, одлучио да и сам посети затвор. Посетио га је августа 1951. и потом је наредио да се стање у затвору поправи.

Политички затвореници, који су на Голи оток упућени као присталице Информбироа и Совјетског Савеза, пуштене су на слободу 1956. године, после нормализације односа између Југославије и Совјетског Савеза. Затвор је тада прешао у надлежност НР Хрватске и коришћен је за смештај затвореника. Тамо су били упућивани тежи осуђеници, али и каснији политички затвореници - албански сепаратисти, хрватски националисти и други. Затвор је дефинитивно затворен 1988. године, а потпуно је напуштен 1989. године.

ПОСЛЕДИЦЕ

„Голооточани“ (како је гласио „надимак“ затвореника са Голог отока) су и после издржане казне били проказани и жигосани у друштву, нико са њима није смео јавно да се дружи и састаје и тешко су добијали било какав посао, углавном оне које нико није волео. Често се дешавало да је тамошња психо-физичка тортура оставила тешке последице, па нису могли да спавају дуго година после. Пратила их је параноја. На чланове породице се вршио притисак да их се одрекну, а на брачне другове да се разведу.

У Србији је основано „Удружење Голооточана Србије“ који траже обештећење за време проведено у овом логору. Према незваничним подацима из 2012, у Србији живи око 500 бивших логораша. У Србији је до 2012. рехабилитовано 1.700 политичких осуђеника.

                                                                          Прилог припремио  Давид Лалић